VEČER IKAVICE: Nagrađeni radovi na ikavici i otvorena izložba slika

U sklopu “Posuškog lita” i ove godine je 3. kolovoza održana Večer ikavice u organizaciji HKD Napredak, podružnica Posušje.

Organizator je kao i prošle godine raspisao Natječaj za radove na ikavici s ciljem očuvanja i njegovanja našeg izvornog zapadnohercegovačkog jezičnog izričaja jer se naša ikavica gubi i zaboravlja pred najezdom tuđica, posebno anglizama.

Nazočne je , koji su te večeri na Trg branitelja došli u velikom broju, pozdravio prof. Ljubo Begić, predsjednik posuške podružnice HKD Napredak i istakao značaj Večeri ikavice te je još napomenuo kako se sljedeće godine namjerava Natječaj proširiti na učenike osnovnih i srednjih škola kako bi se i mladi uključili u oživljavanje naše jezične baštine.

Radica Leko je zatim pročitala izvješće Povjerenstva za ocjenu radova na ikavici. Povjerenstvo u sastavu:don Ilija Drmić (član), Velimir Begić (član) i Radica Leko (predsjednik) je od pristiglih literarnih radova izdvojilo pet lijepih i književno – umjetnički vrlo vrijednih radova te ih predložilo za nagradu. Nagrađeni prozni radovi su: „ Vrime i vrimena brime“ Miljenke Koštro, „ Pismo materi iz daleke Australije“ Željke Galić i „ Moj did i njegove ljubavi“ autora Marka Pašalića. Nagrađene su i dvije pjesme, „ Posuški kamen“ Antonije Mandurić i „ Ercegovino moja“ autorice Marije Đerek.

„Autorima ovih vrijednih literarnih radova čestitamo na nagradama i želimo da i dalje nastave stvarati i raditi na očuvanju naše izvorne ikavice“, naglasila je R. Leko.

Publika je mogla uživati dok su nagrađeni i nadahnuto čitali svoje literarne uratke vrativši nas u jedno prošlo vrijeme govora naših baka i djedova , jezgrovitim rečenicama i oživljenim zaboravljenim riječima, punih emocija. Sve je nekako bilo pod dojmom svečane sjete i tihe ljepote.

Profesor Ljubo Begić je autorima uručio vrijedne nagrade u knjigama i zahvalnice za sudjelovanje na Večeri ikavice u sklopu “Posuškog lita”.

Program su uljepšali i mladi Zvonimir i Ivan Grubišić te Josip Begić. Oni su pjevali gangu , a Zvonimir je otpjevao i jednu pjesmu uz gusle.

Otvorena izložba slika

U drugom dijelu programa otvorena je izložba slika Branka Širića pod imenom „ Povratak u sretno siromaštvo“. O slikama je govorio fra Mario Knezović te napomenuo: „ Izložbom slika pod naslovom „Povratak u sretno siromaštvo“ Branko Širić , možda i nesvjesno, daje odgovor na otvoreno pitanje o sreći i ljudskim radostima.Za njega je, to očito, siromaštvo znak sreće , a ne nikako prokletstva.“…

„Ova izložba je jedan od mnogih odgovora kako je važnije „biti“ nego „imati“, reče na kraju fra Mario.

Autor B. Širić je zahvalio i napomenuo kako je naziv izložbe simboličan u „Godini milosrđa“.

Izložbu je otvorio načelnik općine , gospodin Banko Bago i ona je otvorena do 12. kolovoza u holu kinodvorane Posušje.

Otvaranje su uljepšale kćeri B. Širića , Anđela i Ana Širić, obje učenice OGŠ Posušje , izvedbom pjesme na flautama „Krist na žalu“uz pratnju profesora Begića na gitari. Nastupila je i ženska klapa Zvizdan i otpjevala dvije pjesme.

Cjelovečernji program je stručno vodila Marija Budimir, novinarka Radio Posušja. Napomenula je kako bi u nadolazećem vremenu ova večer mogla biti svijetao primjer očuvanja naše baštine i poticaj mladima za literarno stvaralaštvo na našoj ikavici, a za ovaj vrijedan događaj zaslužno je HKD Napredak , podružnica Posušje.

U NASTAVKU PROČITAJTE RADOVE OBJAVLJENE NA IKAVICI

MOJ DID I NJEGOVE LJUBAVI

U to vrime, kad su šipci od zrilosti pucali, did je puca od ljubavi. Ma je babu, ćaća kaže, uvik volijo i bijo joj do zadnje viran, ti’ miseci su ga osićanja posebno jamila. Nije da je babi ikad valilo njegove pažnje i prave muške ljubavi, ali i baba i moj ćaća su imali pravo posumnjat’ da s didom štogod nije kako triba. Baba je prvo pomislila da mu ličnik nije da’ kakvu čudnu likariju da pije, a da ona ne zna, ali ćaća je virova’ da je did malo zaša’ u godine.

Ali s didom je bilo sve u redu.

Sve riđe je s penzionerima valja’ buće i igra’ briškulu, a češće je osta’ s njon na verandi i, ako ništa drugo, promatra’ je kako tribi maune. Nije did više ni obrve mrštio kad bi baba zaboravila ‘ranu kako triba posolit’, već bi babu u nebesa valijo i da neš nigdi nać’ vake kuvarice. Ruke bi mu se neritko našle oko njezina pasa a i dikoji cilov bi mu se zna’ omaknut’ kad i’ niko ne gleda. A onda bi je pita:

– Mare moja, sićaš li se kad sam ti davno reka’ da se zbog tebe, matere i Ercegovine uvik isplati smijat’, plakat’ i živit’?
Baba je potvrdno mignula glavom , a on, gledajuć’ je u oči, doda :

– To su tri moje ljubavi, a ti si najveća.

Posli dva miseca, did je ujutro babu zateka’ u svome zagrljaju i u snu. K’o da se smije zatvoreni’ očiju, ali se nije budila. Otišla je sritna.

Godine su prolazile a did je ostarijo u zadnje četri više i brže vengo u zadnji’ šeset i četri. Pripolovijo se. Nije to zbog neosoljene ‘rane, jer nevista je dobro kuvala. Ćaća je ti’ godina dovejo mater. Didova koža je sada bila suva i blida i opušćenija na vratu. Sida kosa je uvik bila počešljana, a niže nje se bilila lipo ošišana brada.
Nakon babe, posta’ je šutljiv.

Sve dok mu nisam došla ja.

Mater i ćaća su me dulje čekali. Na svit sam došla na isti dan kad je baba Marija s njeg otišla, ali nekoliko godina posli. Ime su mi nadili po njoj. Nit’ mater nit’ ćaća ne imadoše ‘rabrosti nadit’ mi drugo ime, a samo godinu dana ranije Gospa je odlučila positit’ Ercegovinu, pa je moje ime bilo dilom i u Njezinu čast. Rekoše mi da je dida toga dana pustio više radosnica i žalosnica nego za ciloga života.

– Dide, kupi mi sladoled. – koristila sam njegovu neizmirnu dobrotu i popustljivost.

– Nema did više para. Sve smo potrošili jučer, oko didovo. – mudrova’ bi prije ispunjenja želje.

Na kraju bi se našla u njegovu naručju, pa put prodavnice. Tadan bi iskoristila blizinu bile brade pa je čupkala nadajuć’ se da ću jednom ubrat’ tog mekog pamuka s njegova lišca.

Did je opet živijo.

Nisam druge pušćala da se s nami igraju. Takmari od soka raspukli’ šipaka, koje smo kidali viš kuće i na ledini jili, nisu bili samo na mojoj majici. U crkvi sam sidila samo s didom ne slušajuć’ ništa jer sam vrime kratila motajuć’ didovu kravatu oko svoji’ prstiju. Samo sam čekala kad ću u korpicu ubacit’ novčić za lemuzinu koji mi je dida prija nailaska strike s korpicom da’ u ručicu. Posli mise mi je priča’ o babi Mariji i govorijo da joj ‘ličim. Iz novčanika bi izvadijo njezinu sliku, ali bi je on gleda’ puno dulje od mene. I šutijo.

U glavi mi cila škrinja želja koje samo didovi mogu ispunit’.

Cuninaljka i kućica za ‘tice isprid kuće, svirala od komadića vrbine grane, beciklo s pomoćnim kolčićim, slikovnica s princezom za koju sam zamišljala da sam ja, meki plišani međedić kojem smo zajedno dali ime, dičinja pomada koju je mater tila didu zabranit’ da je kupi, prigršt slatkiša i didove ljubavi i bespotribnog popušćanja, meni je najdraže iz ditinjstva.

Zaređale su godine.

Moj me did više nije moga’ držat’ u naručju, a ni ja se više nisam usuđivala čupat’ mu bradu.

Odresla sam.

U Ercegovinu su došla čudna vrimena. Ćaća je više radijo, a imali smo manje. Ljudi su počeli ić’ u tuđe zemlje. I ćaća je odlučijo odvest’ nas. Osim dida. Drugi su sadili cmilje jer su rekli da će od njeg bit’ puno para. U vrime cvitanja cmilja, cvitale su i velike skupocine kućetine. U njiman i oko nji’ su se mogli vidit’ samo stari ljudi. Ćaća je prija našeg odlazka odvejo dida da živi u jednoj takoj kućetini. Did je ‘tijo ostat’ u našoj kući, ali ga je ćaća nagovorijo da će mu tu bit’ i lipše i bolje. Teško je privatijo to ćaćino. Tamo je ima’ nove prijatelje i žene i divojke koje su mu prale, kuvale i pomagale da se popne uz basamake.

Tamo je ima’ sve, a nije ima’ ništa.

U bogatoj i čudnoj zemlji sa čudnim jezikom ćaća je ima’ puno para, ali ga nisam svaki dan viđala jer je dolazijo kad bi’ ja već zaspala. Mater je dobro kuvala, ali je ‘rana bila i bez okusa i bez mirisa. Mirisi smokve, grožđa i našeg kruva su ostali doli. I šipci. Doli je osta i moj did. Sve.

Televon je čudno zazvonio jedne večeri. Ćaća nije govorijo puno u slušalicu. Iz njeg se čujo samo zvuk kojim je potvrđiva’ da razumi’ sve šta mu se govori s druge strane. Zagrlijo nas je obe i zaplaka’.

Dok se Ercegovinom širi miris cmilja i još nepokupljenog sina, ja sidim sa svićom na mramoru. Ispod njeg spava moj did. Opet sa svojom Marijom. Možda zagrljeni k’o onog jutra. Ne znam. Ali znam, dide moj, da se zbog žene koja me rodila, zemlje Ercegovine koja me ‘ranila i njezinog sina koji me volijo, baš vridi smijat’, plakat’ i živit’.
Ali i umrit’.

Marko Pašalić

——————————————————————————————————————-

ERCEGOVINO MOJA

U snovima svojin vraćan se tebi
Lipa moja
Kršna, krševita Ercegovino
Ko stina moja ljubav je prema tebi
Razbit se ne dade.

I daleko
U tuđini
Sitin te se…

Suzan i vinon svoju tugu topin
U mislin mojin često se jave
Vridne ruke dida moga
I krunica moje babe
Snagu mi daju i gazin kudan je priteško.

Moje srce reste
Sića se tog kraja
Ćaćini riči, materinog kruva
…i ljuti bura
Nisan te se zasitijo,niti ikad oću.

Vratiću se jednoga dana
Vratiću se…

Nisan čovik u tuđini
Čovik san u krilu tvomu
Tebe kad vidin
Ja oživin
Mater svoju, ćaću svoga, braću,sestre
Dike bića moga.

Vratiću se jednoga dana
Vratiću se…

Ako ništa…
U ladnu, crnu zemlju njezinu
Nek me metnu
Tu…
Da miran
Vično buden…….

Marija Đerek

——————————————————————————————————————-

PISMO MATERI IZ DALEKE AUSTRALIJE

Lito,pripeklo sunce, gori kamen, podne je i zmija lada traži. Mara taman banila iz kuruza. Valja ga okopat, a trava osvojila, ne mereš na kraj. Uliđe u kuću i otpunu. Vrti se po kući tražeć ranjiku da bržen bolje navisi čeljad puru. Sve odvrvilo za poslon ranon zoron, jedni za ajvanon , drugi vrše žito i doće gladni ko vukovi. Odjednom oćuti zvrku motora što gonja poštar Iko. Proćiri kroz mrčavu undžeru i ugleda poštara Iku s torbon punon pisama, što no reknu naduta ko krava kad se najide diteline. Pozdraviše se srčano pa jon Iko spruži pismo. “Evo Mare, muštuluk. Mate van spremijo pismo iz Avustralije.” Zdrća se Mara što od sriće, što od tuge i zavika: “Vala i slava dragon Bogu, živ je i zdrav pribiga. Moj Iko,  kliko je bijo na tojomu brodu, dva miseca i još jače. Iljadu sam krunica izmolila da se javi živ i zdrav. Aj der vamo uliđi, čmrkni jednu ljutu za muštuluk.”Neću, Mare, vala ti,iđen dalje.” Ima ove ture pisama kliko oćeš. Odon i druge obveselit. Drugi ćemo put sist, pozdravi se poštar i ode dalje i prašeći puton. Drži  Mara pismo, drću ruke, a oči jon se cakle od suza. Ne vidi ulić u kuću. E-e-e-e, moj Mate, rano moja ljuta, lipo dite materino…. zaplaka Mara isa svega glasa,što jon grlo more, pusti tugi na volju, baš  sad kad niko ne trevi u kući i bržen-bolje otra pregljačon suze. Ne bi rada da jon ji kogot vidi. Mogu čeljad svaki čas banit kući.Side, otvori pismo puno slova. Na dva  tri mista razemaljana tinta.”Stabilo je plaka dok je pisa, ogrijanje moje, krila materina”. Znade Mara slova. Natuca polako sebi po sebi, ne mora ić u selo. Pokojni je ćaća svu dicu sla u školu. Mara je svršila dva razreda, pundan k ovcan, potlen se udaji i vrvi za svojin poslon, Undan se moralo udavat bržen bolje. Ćaća bi  oda ujitra rano po kući i piva “Koja cura dvajes prvu miti, ne dadnu jon za poljara biti.”Gonilo te od kuće. Bijo ti ne bijo drag momak,samo  ako te zove  stisni oči i ajde. Privolićeš da i nećeš ka se dica izrode. Jednu je moju vrsnicu natralo za slipa momka. Imala dvi mlađe i mora se skidivat s puta. Ko te pita kako ti je u duši. Niko ti za to nije ni zna niti je koga brigalo. More bit da je tužnu mater bolilo srce, ali se nije smila javljat.

Poče Mara  naglas čitat:

“Valjen Isus i Marija, toja je rič najstarija.Dragi moji, prija svega sve vas pozdravljan iz daleka svita. Ja san živ i zdrav kavo što i vaman želin od Boga i srca svoga. Doša san vamo taman tri nedilje kako san saša sa broda.S menon je dosurljalo vele naši ljudi, osvaoklen. Sa mlon je Vrano Ikin saša sa broda. Sad smo u barakan svi zajedno. Ima nas osvaoklen, žuti, crni, svakakve vele, ali štaš. Niko nije od bisa doša,natrala muka i nevolja. Počejo sam odman za dvadni radit u nekakvom rudnjiku. Obdan se nakrčimo,a obnoć vriđa svaka dlaka, ali dobra je para, pundan  brže prođe umor. Bogu vala, mlad sam i zdrav, sad ja ikad. Ako Bog da pa posluži zdravlje, biće  para ko šodera, moćemo šnjima klačinu palit. I rana nam je, majko, dobra. Donese nan na radilišće pa jamlja svak koliko ko more izist. Eto nemoj se krivit za mlon, nisan gladan. Prid mrak nas otraju u barake, pa sutra jopet Jovo nanovo. Nije da se bašin, ali mogu valan majko iskopat ki trojica pa su me odman begenisali. Znadnen ja, majko, da ti sad misliš: “Pa vako, pa nako” ali ,majko, ako Bog dadne  sve ću vas ja tamokaren beslejisat dočin zeru stanen na noge. Znaš, majko, ja san voden pa ko s neba u rebra. Blenen ko telac u gazdu, ne znan ni beknit iglenski, ali sve ću ja to naučit uz pomoć Božiju.Zamirijo san na brodu jednu našu.Bilo ji je kliko oš,ali ova je baška.Ime jon je Luca i iz Najije je.Kaže da znade svašta radit i oće svašta.Odman je išla trgat grožđe.Valjala je ko svi đavli.Javljan  jon se po zeru….mirliše mi da je to tuten..Meščini da ni ja njomen nisan mrzak.Pundan jon majko zapivan gangu sa Vranon Ikinin : “Lako ti je poljubiti ćusta kad se sama otvaraju usta”.Undan ona vrati sa jednon njezinon najinkon ” LJubi dragi koje ti se dadu, mene nećeš da u nebo krećeš .” Ona ko bajagi…ko žensko…uvik kovrči a da je je izvratit crče zamlon.Uglavnon majko sve je orajt.Po naški to znači sve je dobro.Eto majko počejo san ingleski pomalo učit, nije ni to greda. Budnite brez brige,nemojte se sikirat,pa kad dođe Rvacka undan ću ja ko Bogda izać kući.Jopet je, moja majko ,tamo najlipše,neka je kamenina i drača. U nas tamo,moja majko,sve mirluši,vamo nema nikakvog mirlisa onoga našega zdraka i sunca,ni išta ko u nas…Eto, čeljadi moja,od mene tliko za vi put.Zbogon i pozdravite sve u selu i pozdrav sviman vaman.Vita jela¨,zelen bor molin brzi odgovor!Evo van moja tresa na kuverti.Vaš Mate!”

Prisavi Mara pismo,zatvori oči i miga gubican kuda s neskin razgovara..Je,je zavaljuje Mara Bogu na providnosti,što upravi i providi š njimen, š njezinin Maton.Smetila na vrime i na ranjiku i puru,tek je trže čovikov glas”;A di je pura đava te manitu odnijo?”O moj Andrija,došlo pismo od Mate pa ja sve smetila…Zanimi starac,a jedna suza ko biserno zrno napravi široku brazdu niz starčevo uznojno lice….

Željka Galić 

———————————————————————————————————————–

POSUŠKI KAMEN
Na tebi se rađalo, živilo i mrilo
Na tebi se gangalo, sililo i pilo
I slanine s kapulon na tebi se ilo
Kad se na njivan po vazdan radilo

Kamenu posuški, kamenu bili
Naši su te didovi na ramenin nosili
Dok su k misi, pješke, iz svoji sela išli
I tobon našu lipu crkvu sagradili

Kamen po kamen, crkvu je gradio
I zuljave ruke i znojna lica
Al je svaki kamen zavit usadio:
“Čuvaj nas Gospe, mi smo tvoja dica!”

S tobom priživit nije bilo lako
Jer težak i ladan zna si meni bit
Al opet da se rodin ja bi isto tako
S tobon me je živit i pod tobon mrit

Antonija Mandurić

—————————————————————————————————————-
VRIME I VRIMENA BRIME

U selu Bilo brdo kraj vode Bistrice, u staroj kamenoj kući, u kojoj je prija živijo, did Vrano besidi s unučadi i daje jin svite.

-Vidite li vi dico, ovo van je prava kuća, sami kamen. Liti ladna, zimi topla. Evo, petruljača još visi o zidu. Kad san ja bijo dite, svitla nije bilo.

-Što si, dide, undan ziđa onu kod ceste kad je ova prava, radoznal je unuk Mate?

-Klanca ti, otiša u Nimačku i vidijo tamo kako oni ziđu kuće. Unda i komšiluk počejo selit cesti i ziđat nove kuće. Pa drž nedaj nek nije manja od komšijine. Ovdi u ovoj staroj kući rodila van se mater, ja, moje sestre i braća i moj ćaća Iko. U niki vakat u ovoj kući je živilo po petnest čeljadi. Sad čami pusta.

-Di ste spavali? Najmlađem unuku kuća se čini malešna za toliko duša.

-Klanca ti, u postelji, na slamarici. Mater ti je s babon Katon spavala do petneste.

-Davno je to bilo. Moja Luca, a eto, vaša baba i ja početkon desetog miseca pošli vadit kumpire gori u Doce. Cila dva sata oda. Nabacijo ja samar na Vranca, metnijo mu oglav, ponili tri arara, dva za krupni kumpir, a jedan za sitni u antrešelj. Ponili i dvi motike. A moja Luca bila zbabna. Prvo dite. Trbuv do zubi. Računan ja gori je uzbrdo pa ću Lucu, pošto je zbabna, sist na konja, a ja ću pomalo pišice vodit konja. Metnijo joj i namistijo mutap po samaru da joj je lipše sidit. Nek mi pravi društvo pa makar ništa ne uradila.

-Kad na po puta, iđemo mi, a iz busa prne nikakva ptičurina i pripane mi Vranca. Konj se trzne, skoči i baci Lucu. A klanca ti šta ću sad? Belaj! Pripa se i ja. Razbila Luca kolino, očeprljala je drača i grabovina. Isparala šotanu i kotulu, a jedan opanak vrcijo joj s noge nikoliko metara ustranu. Ne kuka Luca što se ubila i očeprljala nego kuka šta će bit sa diteton. Kažen ja njoj: Nima nan druge nego se vrnit natrag. Bojin se ja rodit će tu, na putu, pa šta ću undan. Đadru kumpiri, ajmo mi natrag, velin joj.

-Bilo na konju u jednoj zobnici žita za konja. Sve se prosulo. U jednoj ćilimarki ponili kruva i slanine i u dva caklena bocuna vode. Sve ispalo, bocuni se razbili. Srića nije caklo posiklo Lucu. Mojbrte, nije prija bilo cakleni bocuna. Kuka Luca i za bocunin.

– Moran ja smirit konja a žito se prosulo. Dan mu malo kruva. Prokleta ptičurina, dabogda crkla, ko da je znala, prosuto žito mogla je kljucat tridni. Konju spala ploča. Sad i on bos, a dan prija san pišice iša u Imocki na pazar da kupin nju i čavle i da ga potkujen. Smirijo ja konja, ali neće Luca više na konja. Samo kuka šta će bit sa diteton. Vrnimo se mi nekako natrag kući.

-Sutradan, pošla se babit, veli did Vrano.

-Šta to znači babit se? Najmlađi unuk ne razumi svaku didovu besidu.

– Klanca ti, rodit dite, did će i nastavi dalje pripovidat.

-Doletila kuma Perinica. Ona je ko babica. I rodila se mala, vaša mater, moja Vranka. Sklonijo san joj i pismu: Rodila se mala šta je s Vranca pala. Moja mater Kata odma joj nadine to ime. Vaša prababa Kata navisi na onu crnu šparetnu bronzin i u njemu zeru kumpirove čorbe da Luca pojide posle poroda.

-Dva miseca poslen oden ja u Nimačku. Posa mi naša rodijak Mate. Triba čeljad ranit. Zemlja škrta, a često i suša. A bidno se živilo, štaš besidit. Ispod stare murve pozdravin se s Lucon. Moja Luca više je brimena na leđin donila nego joj je na glavi zlaka. Radila po cili dan. Poleti u brdo, poleti u polje. Đadru! Moralo se. Dolazijo bi ja za Božić. Dotraj malo vina, zakolji krme i božićaj kod kuće. Sastani se mi braća i sestre. Orila se ganga. Zajigraj šijavice. Isan se zaželi. Štaš?

-Po Božiću oden ja natrag u Nimačku, a moja Luca odma u prvon pismu piše mi da je jopet zbabna. I tako pet put u pet godina. Rodilo se pet vam tetaka i sve nikako krajen devetog ili početkon desetog miseca. I unda zadnji se rodijo ujac van Marko. Klanca ti, muško, sin! Kad se rodijo Marko vaša prababa Kata odma ubila najvećeg pivca i navisila u bronzin da se vari. Rodijo se sin pa i ja odma sritan, dotra vina i rakije da se more nazdravit.

-Vaša Mater, moja Vranka izrasla u lipu i kršnu curu. Uda se u susidno selo, za vašeg ćaću, Matu Čavlovića. Zamirili se na derneku na Gospojinu. Klanca ti, i oni odu u Nimačku trbuvon za kruvon i sad eto, vala Bogu, imaju vas četvero.

-Vako dico moja, pantite šta van je did Vrano besidijo i svitova.

Najmlađi, koji nosi didovo ime usta se sa tronošca, zagrli dida i reče mu: Jelde dide, ti nikad nećeš umrit?

-Osandeset mi lita, a kuće smrt uć kad su vrata zatvorena, a i šta ću joj vaki star. Did Vrano odli suzbi suze.
Poslen je pokaza dici di su dili lišnjak, di plast sina. Naslonjen na šćap odvejo ji je do bunara oklen su baba Luca i njiova mater nosile vodu. Unda ji odvejo pod murvu di je ko dite liti bra murve, pa na guvno di se vrlo žito. Dicu je zanimalo di je završijo Vranac.

-Konja san proda na pazaru u Imockom nekom čoviku. Zvali su ga Slamar. Šta je poslen bilo ne znan. Unda si moga na prste jedne ruke zbrojit ko nima konja, a sada, pet sela nima jednog. Ja, unda mi dva sata oda do u Doce di san sadijo kupus i kumpire, a vi sada dva sata letite avijonon iz Nimačke dovlen. Ja, klanca ti, kako se brzinon vrimena okrću? Eeee, svako vrime ima svoje brime. Jopet,neka Božje providnosti.

Did Vrano je i dalje besidio i svitova, a dica su uz koje pitanje slušala svaku didovu besidu.

Miljenka Koštro

Posušje.net