Pročitajte nagrađene literarne radove na ikavici

U sklopu “Posuškog lita” na Trgu hrvatskih branitelja ispred posuške kinodvorane održana je “Večer ikavice” u organizaciji HKD Napredak, podružnica Posušje i općine Posušje.

Kao što su organizatori najavljivali u nastavku vam donosimo nagrađena dijela:

Zavelime

Zavelime, stino tvrda,
Žale li još tvoja brda
Za vrimenin prošlin, davnin,
U pismama opivanin?
Za vrimenin kad se pila
Ladna voda s tvoji vrila.
Kad iz grla se čobana
Orila je ganga slavna.
Il’ još neke kriju tajne
Zavelimke Vile sjajne,
Što je konjin grive plela
Jašuć ji do Vira sela?
Tužan si, znan, kao i ja
Što sve nije k’o i prija,
I što tvoja šuma gusta
Čami, ostavljena, pusta…

Ivan Polić – VIR

VALJEN ISUS I ZBOGON

Kažu da san iznejaka, diteton, bila sva slabunjava, žentiljna i drćurava, i niko od čeljadi nije virova da ću poživit. Kašnje me je ćaća zva Ćoškara jer san bila povučena, mirna i stidljiva. Uvik san bižala k prababi Mačeti od našega ovna koji je volijo glavon gruvat dicu, a ona bi vikala: ¬

– Drine moja, Drinčice, sunce moje, polako. Nemoj svratat. Nemoj lupit. Nemoj bižat uz basamake, ukinićeš mi se, jadna ti san za tebon – i pritila bi ovnu vrtenon i kudiljon.

Ja se toga ne sićan. Samo se sićan kašnje, kad san podresla, šta su stari pripovidali digod prid nami dicon kako je bilo berivaktile. Pripovidali su da ne bi nigda ništa posla sigurali kad bi tili sve pripovidit – i ono smišno i ono nimalo smišno.
– Težak je život bijo. Je stabilon. Ne mereš o stra slušat. Ali nisi se ni za čin smijo obazdirat. Samo gazit naprid. Nije svak ima ni čatrnje. Moralo se u burilu nanit vode s rike. Sve na svojin rebrin i plećin. Žene bi prtile. Muški su morali radit druge, teže poslove. Kopat. Ašovit. Krčit. Rmat na drobilici za kamen. I svašta i teže od toga. Ko ti je živijo u svili i kadipi ko danas. Pripovidali su kako su zmije čupali rukan, skupa s travon ispod loze. Misliš natežeš troskot a kad ono viperka ti se okolomotala oko ruke.

E moj Bože. Kuda san jedanput istresla zmiju među kokoši iz pregljače skupa sa travon. Jednon san je donila na leđin s drvin. A jednon kad san spavala na lisi u sinu, pa kad san ustala, zmija pljusnila na zemlju ispod moje bljuze. Nenadnja je odnila. Grijala se na mojizin leđiman. Dobro da je nisan pričepila pa me nije ujla.

Uvik se teretilo, a bilo se gladno. Nalet ga odnijo, nije se ni mlika uvik imalo izabila pa bi dica kad ogladne, probušila slanjkon skorup i popila mliko, a skorup bi se ujtija okolon za bronzin i pokrijo pa se nije moglo primitit da je nestalo mlika. Ritko si dobijo kocku šećera ili komadić lipe slanine. Prvo bi je se nagleda sa svake strane pa je undan polako izdeš da ti dulje dura u ustin. Criva ti se zasukala o glad, a paziš da je ne proždreš odman. Ako bi gosti iz svita donili kakva lipa voća to bi se jopet sklanjalo i čuvalo za ponit kad se pođe digdi u goste. Dica bi se dositila jadu pa bi krijomice malo nagruvali voće i ono bi počelo gnjit pa bi in stariji dali da pojidu jerbo nije više moglo stavat.
Roba se prala domaćin sapunon. Pra je dobro, ali je smrdijo. Napuni strožak slamon ili lepuškon od kuruza i to ti je bijo ležaj. Pokrij se biljcon ili mutapon i dobro. Ima si jednu misnu robu i jednu za osvaki dan. Sve se ručno radilo. Pomagalo se jedni drugizin i zaimalo. Prilazijo bi i priskaka svak u svakoga. Nije bilo ko danas da je svak o sebi i da svak sve ima. Sve na struju. I u kuini, i u sobi, i u ganjku… Samo upreš prston i ono samo radi. Automacki. A jopet niko nije zadovoljan. Sada niko nikomu ne triba, ne sastaje se, ne sili, ne besidi, ne šali, ne piva, ne šija… I ne iđe se k misi. Prija je svak iša k misi. Klapaj na noge. Nikomu nije bilo lino.Testa bi se nediljon crnila od naroda. A sadan neće niko ni s auton. Sve lino. Samo kauč, televizija, i gledaj budalašćine i brezobrašćine.

Mrilo se prije o svašta. Likara nije bilo. Tribalo ti je do prvog likara cili dan oda na noge.

Žene su rađale u pojati, u drvin i na intradi. Pririžeš pupak kosiračon ili srpon i Bog te veselijo. Niko se nije boja dice. Danas se rugaju onomu ko ima malo više dice. Ne bi se rađalo, ni radilo, ni svašta jilo. Pa ni oni što su odresli na drvenom čanjku. Samo daj lakoće i lipote. More ti bolan i petnesto dite postat svetac ili velikan. A najskoli u starosti – ono najmlađe ti dođe najjače i more ti baš ono bit za likarije. A tliko ji danas pobiju. Ne boje se Boga i neće križa. Ne zarani me Isukrste. I undan se taki još čude što ni dica neće nji kad ostare ili obnemognu. A svakakva i imena, brte, danas nadivaju dici. Sve nešto brezvezno. Kuda nije lipše Križan ili Cvitan ili … negoli ono nešto stranjsko… ma ne znan ni izgovorit. I živi se raspušćeno i neuredno. Nema čistoće ni čednosti ni u muška ni u ženska. Mladi se odvraćaju od onoga lipoga starinskoga odgoja. Ne poštiva se starije. Samo samovolja i traži svoje ugode. Negda bi se jamljalo za vratove kad bi kogod komu osuj mateR, a današnjen gelipteru osuj mater on će reć: – Ja ću ti je privatit!

Ovi što ne valjadu – oni se pušu i diče i sebon i svojin roditeljin koji su ji tako i naučili, doklen ovi što su eto, ko valjali, digod sosve zaboravljaju svoji dužnosti sprama roditeljin kad in ostare. Pravo je da takizin roditelji prodaju imanje i da in ništa ne ostave.

Sačuvaj te, Bože, nevire i nevaljala, i muška i ženska. A najskoli lažljiva. Laž je gora nego ubistvo. Jedan je čestitoj curi, zvali ga Misečina, ukra njezinu lumbrelu pa se šepurijo i prsijo s njezinon lumbrelon po derneku, vrtijo je u ruki nako podrugljivo, da svit misli da mu je podlegla. Ali Bog ga je pokara. Oženijo je kašnje neku kasapulju i aculju. Namirijo je se na pravu. Bolju nije ni zaslužijo.

Isprija je bivalo sveti pratara. Više nego danas. I poštivalo se pratra ko Gospodinova zaminika na Zemlji. Danas moremo bit sritni što nan ji Bog ikako daje, što ji ikako imamo, kad je narod vaki. Ima ji koji iđu pratru samo kad in tribaju prava, a ne daj, Bože, da bi vršili svoje virničke dužnosti. Ja le ne dan da se neko ko neće priznat sebi svoje loše stanje, prid menon stalno opada na pratre. Šta bi narod brez pratara i Božje službe, da smo bili tako u sve ove vikove do sada. Zaboravili bi Rič Božju i znak Križa. Bili bi ko životinje, isto ko i živina. Ne bi znali ko smo i šta smo. Ja san, brte, uvik najvolila srist pratra. I kad nosi Prisveto u tašni, nakloniš se. A ovo danas…? Narod se i pričešćuje s nogu, s ruku i sve nešto u trkeću. Ne znan. More bit da san ja zaostala i stisnuta i da to Bogu ne smeta, ali ne virujen da mu se sviđa. I nema više kućne molitve. Samo kućne svađe. Negdi je kriva trka, a negdi se glođu od dangube. Dangubica – đavlija uzdanica.

Mučilo se isprije svakako i na sve načine. Did je pripovida kako su se jednon zaputili s duvanon. Davno je to bilo, u starinski vakat. Moralo se krit od vilanaca. On i jedan njegov pajdo š njimen. Cilu noć su se vrtili uokolon, negdi gorikarce u Bosni. Bijo je snig i mećava, i oni su svu noć išli, i nigdi nisu došli. Stalnon su se vraćali na isto misto. Undan je svratijo u jednoga Salke s kojin se spajdašijo kad je bijo u vojski. Salko se razletijo od veselja kad ga je ugleda, ali kad se did rukova sa Salkinicon, đadru, sve se naopako prominilo. Natra ga Salko, ni manje ni više, nego sikiron.

– Eto kad san mora spašavat živu glavu, moreš mislit kako je bilo. Đava je zna da se u njizi ne smiš rukovat sa ženskon. Ja mislijo da je taki red, ko i u nas, a oni me obatrali. Prvo ti se veseli, oće ti krvi dat a undan ti odjednon oće tute pušćat krv, brez opomene i brez ičega. Ne vridi mu govorit:

– Oprosti, Salko, nisan zna. Ništa on to ne prizna. Nenavidan čovik potrevijo pa eto ti.

Isprija niko nije ima, ali bilo je sa sviton. Danas ako nema sve i odman čin se rodi – ajme! Borilo se na svojon isi ili lizlo po svitu. Niki bi uspili i snašli se, koji bi otišli u svit, pa bi pošalji čeljadi dikoju paru. Ko je kućnik, i radljiv i šćedljiv, ta bi se zeru i skućijo. A bilo je i onizi kojizin niko ne bi tliko para napripravijo kliko ji oni mogu protrat kroz criva.

Ne znan kono je pripovida kako je pradid svomen sirotanu, štono mu umrili i ćaća i mater, meća bovane u vriću za travu jerbo bi strina mirila ko je od dice najviše kozlaca ubra pa je undan tomu davala bolji zalogaj. I kako je se Vilin rodijak iz Gorice, kad je vidijo di je se iz Posušja udala u dračurine i u prljuge, raskrivijo:

– O Vile, đava te odnijo!?

A svati su vaktile išli na konjma.Uđaši na konja, mesliđan za uvo, prst u uvo i aj… U svatin se jilo rašćike na preškovini. Štaš lipše za izist u ta vakat. Mirlis je stoji, najskoli kad bi se jilo na dvoru. Naš je zdrak najlipši. A tek kadan procvita tilovina i pitoma drača. Mirliše do Boga. Di to još ima na svitu.

Vila pripovidila kako jon je kad je curon bila, jedan gazdurina, koji se najijo biloga kruva, prida nju sta i izvolijo ovin ričin:
– Tada i tada, tu i tu. Ajde, oprobaj ne doć.

Nit mu je došla nit namiravala. Ona je samo volila sirotana koji nije njojzi pritijo nego bi se za nju i pobijo u Posušju na derneku, jerbo momcin, njezinin mišćanin, nije bilo od volje pripušćat taku curu, opivanu, nekakvomen sirotanu iz drugoga mista, lipo ozdal iz duvanišća.

Vele kašnje iza toga vakta pripovidalo se u nas doli kako je jedan platijo kartu za rejoplan materi da ga obađe u Australiji, a ona se, čin se vratila otolen svojon kući, razbolila i umrila od tuge što je vidila da jon sin i tamo sadi duvan.

Jednu drugu sirotu (bila malo granuta) isto tako brat povuka k sebi u Meriku a ona pisala vamo da jon nevista suje Boga ćaćina i još poručivala i pelila da jon pošalju bate, biljac i kavinski mlinac.
Pripovidalo se negda da je u Jusinu tavanu neko vidijo veličku rpu, ma ne bi moga natovarit na magare, stari knjiga i sve ruskin slovin pisano. Ne mere se ništa razumit.

Pa undan kako je Cmiljuka drčurliju iz sela s krtolom poslala da ukradu grožđa s tuđe loze i obećala im narizat pršuta a oni ti, bistri, pobrali njezinu žutku i pojili njezin pršut, i sve brez grija. Pa jopet kako Sećija nije tijo Ilkači dat svoju kenju da dotra š njomen drva iz Čeprljuge.
– Bi li ti da kenju?! Je li?! Bi. Dana mi. Što ne bi. Ali ne mogu. Ukiselijo san kupus u kenji kadno mi ti ne tide pozajmit kacu.
A volijo Sećija kenju ko da je lemuzina. Pitali mu jednon ženu:
– Di ti je Sećija?
– Eno ga u kočaku. Spava s kenjon.
Vazdan bi mu cigar visijo na gubici a kad nije bijo s kenjon undan je ćurijo u svojon dolimi (tako je on zva svoju izbetinu) i dojijo prvine iz pletare. I čin mu nešto ne bi bilo po volj, kuka bi: – Ubit ću se!
Jednon ga jamili na laku:
– Nemoj, bolan, tako. Ako si se rešijo ubit, undan se, brte, ubij lipo, ko čovik. Ispeci tele i počasti konšiluk pa se undan ubij.
– Aaaa…! Bi li ga muga! Da ne bi! – iskopesti se Sećija.
Pripovidali su kako su Ilkačini rkovni sinovi svoje ovce na svojon ledini za noge povatali i sve ji glavon o ledinu pomlatili. Ona ji napucikala naprišiton i strvnon pamet, i misleći da su ovce tuđe. Bila nekakva plava i uvridljiva na svoje, a jezik joj božemen prosti ko škurja. Pa kako je Kandžijica pratra slagala da njojzi čovik mrije. Samo da je pratar auton odveze kući. Da ne mora na noge. A kad je zaozbiljno umra, ona je š ćukon selo sazivala. Jamila šćuk i zvižđala da jon dođu u pomoć.

Pa kako je Vencun ostavijo iskrižane kavode na suncu a Kreška ga slaga na dicu da su mu oni đavli–dica popišali u salatu pa ji je on gonja s kosiračon oko kuće.
I kako je Pilip pravijo kola unutra u kolarici pa ji nije moga iž nje istrat na dvor jer su bila široka i kako je jednon tijo sasadit nekakvu bačvu, a ćaća mu njegov nije da.
– Giru ti tvoju, šta radiš? Ostavi bačvu, bolan!
– Ja san je napravijo. Ja ću je stuć.
– Dobro, undan, brte, kad je tako. I ja san tebe napravijo. I ja ću tebe stuć.

Pilipa badžanak pita što je se odman vratijo kući iz Austrije kadno je bijo otiša na rađu, a on reka da je se oželijo kiselog mlika, da nije moga brez kiseline. A pogospodijo se u svitu pa sve po gosposki priča misto ponaški. Jednon je cipa drva na guvnu sidećke (jerbo ko što je Sećija uvik ćurijo i sve radijo ćurećke tako je i on ušudan sve radijo sidećke), a Birđuka, mater njegova, zvala ga na ručak, sve nekoliko puta zaredon, a on bi se svaki put napirlitano po gosposki oziva :
– Molin, mama?
– Ostupi , đadre, kliko dugo moliš? Ajde, jidi, dok se lučenica nije smlačila, pa potle moli. Otka si se ti tako promolijo? Bolje bi bilo da si se proradijo u toj Ostrijetini.
On bijo nako malo luntvićast, maćan i lin, izvlačijo se od rađe, a uvik nekakve mazgluvaste pantente radijo. Uvik je mrčijo gaća, a nikad ništa nije skova da valja.
– Šta to jopet majstorijaš? jednon ga pitali.
– Stroj za izuvanje cipala, on će ti uznosito.
Jednon su đavli – mlađarija, viraun ji ne tijo, od šenajluka, isprimišćali ajvan obnoć, da budne cirkuza ujitra. Ženske uranile must krave, a kad tamokare u svačijoj pojati tuđa krava. A Vuštanovica se razletila po selu s menculeton u ruci grajajuć da jon je u izbi Sotona. Kad li, šta ti je bolan bilo, bili cakleni bocuni pripunjeni s mladin vinon. Plinovi poduprli čepine pa boce počele pucat i lagumat ko karabit. Esplodirala dojedna.
Pa kako jedan iz Kostilove Strane što je bijo strog i strvan na rađi nije nigda ženi da počinit. Jednon je potralo radi sebe na sri njive, a on ne tide dat njojzi napustit rađu.
– Pišaj nediljon! reka joj.
U jednu ti kuću primili na konak putnika namirnika. Dugo putova na noge. (Nije ti svak undan ima konja i komaću vengo zovnicu na se i put pod noge). Kad su sili za obid domaćica navisila molit. Prija se molilo malo duže kod jila. On gladan, umoran, ispućen zavapi usrid molitve:
– Stani der, stan de, gospojo!…
Čeljad prikinila molenje i čekaju šta će on reć. Kad on će ti pokorno
– Nešto mi govori da vrisnem.
Prija bi se sidilo obnoć kod mrtaca, a žene bi kukale i nabrajale da ne bi kogod pomislijo da ne žale. Digod bi kontajuć jadnice izvalile štogod nesklapno. Tako jedna nabrajala za čovikon
– Niko mi nije zna ugodit ko ti.
Muški đavli, ko kad li su brezobrazni, počeli se gurkat i cirkuzit:
– Zna bi i ja.
Stankinici umra čovik. Bili sirotinja njizi dvoje i brez dice. Imali konja. Konj ji ranijo. Konj krepa, a domalo za tizin umra i čovik pa ona tužnica nabrajala:
– Nema Stanke, nema konja…
U Murvarinoj kući su uvik klapali lonci, kapci, i letile šerpe, sovke i uvride. U polju na rađi složni ko niko, a kod kuće svaki dan u ćindiju svađa i graja. Odliga cilo selo. A kad jon je svekar osvanijo mrtav s bocunon u ruci kraj Zekulje, koja se išton bila otelila, ona je iza svega grla nabrajala i narikala pri kućon:
– Ćako moj, cviće mojeee….! Nikad se nismo priričili.
Đava sve odnijo od smija, cilo selo.

Bilo je i gange smišne. I svakakve. Kroz gangu se svašta moglo lašnje proturit nego vako. Ganga je i šalila i svitovala.
-Neću cure što se vele smije. Kažu ljudi da pametna nije./
Lako ti je poznat Naijana. Gori guća, doli mu se muća./
Neću zvizde ja na svojon glavi. Rvat nosi crven bili plavi/.
Selo moje morat ću te slikat. Zaboravit ja te neću nikad.

A u Gazdinovaca jednon na Brašančevo puka grom u čergu s duvanon i sve in izgorilo. Ko je vidijo, rano moja, radit svecon a najskoli na Brašančevo. Kažu da je i Turke berivaktile bilo stra Brašančeva i da na toji dan nisu činili zuluma.
Bilo je smišni kliko oćeš. Jednon maloga Vicu mater spremila u suside da jon donese iglu čavaldušu. On jadan puton ponavlja da ne zaboravi kako se igla zove pa se na vratin privarijo i bubnijo: – Valjen Isus, Čavalduša! a žena mu zalipila plesku.
Pa kako se Paškalo jednon izadra među muškadijon kad su se pripirali oko nečega važnoga što se tiknilo cilog sela:
– Stante, ljudi! Nije tako!
– Stali smo. Ajde sad. Ti govori. Kako je?
– Ja, dogare mi, ne znan kako je, samo nije tako.
A Križa, pokoj njoj duši, jednon pitala Zorku:
– U nas, je li de, nema muški imena što počinju na slovo „fe“.
– Ima, bona, kako nema, misusovo ti bilo di ti je Pilip, pa Vranjo, pa undan Verdo… ,eto ti ji, sve na „fe“.
Auta išton u nas potekla i žali ti se Anđuka Luci:
– Eno, nekomen se pokvarilo auto i ostalo kraj teste, a dica, ko đadri dičiji, odma očevrnuli s auta onu tenu.
Mislila jadna, antenu. A Lucka da će je isporavit pa izvali:
– Ne kaže se bona tena nego domobran (misleći gromobran).
Pa kako je staroga Vranjinu junac baca priko plotova i kako je bijo sritan što je „vala Bogu osta muško“. Kako se stara Julka žalila koni kad je išla k misi kako se ne mere nikako obiknit sama otkad jon je čovik umra.
– Mora se mrit, moja. Šta ćeš sad. Moli Boga za nj.
– Oću ga grebat! Što me je ostavijo!
A bijo jedan Jakov (zvali ga Jakovratina) što nikad svoju ženu nije zva ni ženon ni imenon nego je uvik govorijo „ona moja“. Jednon je tako tražijo ženu po selu pa pita malu Vidu susidovu koju su svi zvali Milekušica
– Znaš li ti di je moja? Aj bona? Ojli mi reć jesli vidila moju?
Nedužno dite malo oketi pa rastegni:
– Ma koju tvoju? Je li mačku?
A malu ti Vidu, kad je tribala poć išton u prvi razred, učiteljka propitkivala da vidi je li sazdrijala za škole.
– Kako ti je ime?
– Vida.
– A kako ti je tati ime?
– Dinko.
– A kako ti je ime mami?
– Nevista.

Pripovidali su i kako je jednog Talijana u ratu mazga pukla nogon i na mistu mrtav.

Pa undan jopet kako je jednon ditetu ostala ruka u zdraku kad je se gađa stinan za jednin popon koji je „moga učinit da nešto budne ili nebudne“ i nije više moga spustit ruke dok nije oša s materon k tomu popu.

A najsmišnije je bilo kako je Bartolica uteka ko oparen usri noći, a ostali svi za njin kad ji je u Njemačkoj primijo na konak neki gostijoničar što voli muške „nako ko što se voli ženske“ pa izabra njega da spava š njimen jer je bijo čist, uredan i ćust.

– Šta je bilo pajdo?! – pitali ga jarani sve trčuć za njin s kapon u ruci.
– Aslen se niste vas dva sporazumili? Kakva je grdna nenadnja da vako bižimo!?
– Ne triba van pitat. Neću van nikad kazat. Ni kad umren. Znan samo da triba bižat. A ko da bi mi i virovali šta na svitu postoji – krivijo se jadni Bartolica bogetajuć i slažuć sve na kamaru. A vako ga nigda nisi moga čut di suje.
Andrija ti Trnđin iša perirat srce u bolnicu u Zabreg.To mu je bijo prvi put da je vidijo veliki grad. Zabreg je veličak, dakakav je. Kad se vratijo kući, pitali ga kako izgleda veliki grad, a on samo ponavlja ko omađijan :
– Uziđalo… Uziđalo…

Niki su pripovidali kako su vile irudice igrale kolo u Visokon Docu i da ji je pokojni Pendžara jednon vidijo, kad je nališa s konjen i s kolin kasno po noći, kako side na mostu a noge in dugačke skroz do vode, i kako su mu rekle:
– Prolazi dok ti je smiron.
Poslen je poginijo od svoga konja. Govorili su da je konj iznenada planijo, brez ikojega razloga. Potle se moglo čuti i da mu je, jednon prije toga, neka ciganka samo tako rekla da se otarasi togar konja. Cigani bi često pali u našemu mistu, najskoli kod mosta, blizu vode.

Po zimi bi se najviše pripovidalo, gargašajuć vunu i preduć, dok bi na ognjišću pucketale kljenove brstine, priče od koji bi dici resle oči ko cakleni venjeri. Pripovidali su da se moglo sigur znat koja je žena vištica tako što se svežu komaštre kad uliđe u kuću. I koja je vištica ona ne mere nikako otić otolen doklen god neko ne odriši lanac od komaštara.

U Šćapinovcin svake noći nestavalo po jedno janje. I kako su muškadija zalegli obnoć da vide šta to nosi janjce, vidili su nekakvu veliku zmijurinu i ranili je iz puške. Pa su išli za njon skroz priko brda i slidili trag krvi iž nje sve do u jednu kuću. A kad tamo neka stara žena što živi sama. Sutradan, kažu, umrila.

Undan neki brezobraznik obatalijo curu ubožne pameti pa undan još povr svega slaga na njezina brata koji je isto bijo ubožne pameti. Kako su jadnika tirali da prizna i da skače bos po naviljku drače, ali nijedna ga drača nije tila ubost dok je skakća i zva Gospu u pomoć. A ta što je nanj slaga viđali ga kad je umra kako oda noću po Klakovin vrtlin. Išli mu otvarat greb, a kad tamo sve cilo još na njemu i neraspadnuto, samo čorapi ozdal sosve izderani.

A pripovidali su naši stari digod sve prid nami dicon i o Turcin i ajducin. Kako su rđe izdale Andrijicu Šimića i kako je i u starosti moga priskakivat i priko vode i priko vatre, i priko konja i priko puške, i to ne izatrke nego smista.
Pa undan kako je bilo kad je došla crljena nevira, crljeni antekrst. Kako su Martina sasikli. I kako su vatali Pavu. On je đavlast bijo pa in je uvik izmica. Jednon su baš njega srili i pitali ga tako zna li on toga i toga i di je – je li kod kuće?

– Znan. Kako ne znan. Eno mu kuće. Ali zamaka je. Nizbrdo. U polje. Kroz kuruz. Dočin je vas spazijo di iđete.
Drugovi niz polje! Poleti! Bolje! Pavo uzbrdo, u brdo. Što dalje od nji.
Silon su u ratu jamljali ljude. Svedojedni. Nijedna vojska nije ti zdobra. Pokupe muškadiju i rane šta nađu, a rane nije bilo. Slabo se, rano moja, ranilo. Ko ti je se ranijo nego puron i mlikon. Ako i to. Vojska bi zaplinila ajvan i žito. I zla bi znali činit. Crljeni su se najcrnje ponašali. Oni bi se vrlon osilili. Ne dala majka Isusova njijove davorije, više nigda. Sprovodili su zlo i potlen kad je rat završijo. Daleko in i duša i kuća od moje! U Boga nisu virovali pa ga se nisu ni stidili. Narod bi ispotaje sklanja pisme:
– Iđe kapa sa tri roga. Ne boji se Boga.

Kad je Vincel nabavijo televiziju (to je bila prva televizija u našemu selu) svako bi iz sela donijo sebi svoj stolac za sidit i gledalo bi se. Jednon je bijo neki partizanski „vilim“. Samo taki su undan i bili. Muškadija bi režala ko da ji je neko akaste provalijo umetaljkon u kumparan, a žene bi ajmekale. Nisi in nikako moga dokazat da je to gluma i da nije zapravo.

Bilo je to i dvi godine iza rata, crljeni drugari jednu ženu prid crkvon striljali. Nije in tila reć di jon je čovik. Škripar bijo. Kamišar. Naredili jednomen da je ubije, a on nije moga. Nije tija. A jedan drugi drug mu istrznijo mašinku iz ruke:
– Šta neš?! Daj amo! Ja ću!
Žena ostade mrtva i vavik čestita. A ubojici kuća kuvetila i napridovala mu dica. Ali ubojica osta vavik ubojica.
Pripovidali su kako su radili šta su tili. Pripovidali su kako se nikad neće zapisati kolko su Rvati toga prišutili. I kako je i danas priviše onizi kojizi nije briga da in se oprost, i veda samo da se zaboravi jer in istina iđe uz nos.
Kliko se našizi nigda nije vratilo sa Križnoga puta. Tito naredijo da sve pokolju i muško i žensko, i staro i nejako. Ako je se kogod i vratijo, mora je cili život šutit o tomu ko da i nije živ. Danas evo jopet trcmaju istinu, nije čudo da nan se branitelji ubijaju. To je proklestvo za narod. Da se tako vrlon vriđaju, i da se ne poštiva njijova žrtva i zasluga, i zaboravlja njijova ljubav. I sadan kadan su stvorili Rvacku, narod nan se mrvi, biži u tuđinu trbuvon za kruvon.
Ama šta no san ti ono još nešto tila reć? E, ja…? Nešto o našemu Iki. Aha! Naš ti se Iko (Bog ga veselijo u raju…e rano moja nezaresla,… mladosti moja,…laka mu zemlja rvacka…) prid što će poć u svit na škole, šalijo s tetkon Matijon, zenza se nako, samo da vidi šta će ona na to.

– Tetka, šta ti kažeš na to da se ja upišen u Partiju?
Nije mu ništa odgovorila. Samo mu je zalipila plesku. Odalamila ga tetka pošteno. Uslikali mu se očenaši na obrazu. Ko kad ji je uvik imala u rukan. Iko se ponosijo tetkinin šamaron. Bože moj, je i bijo bistar. I pronicljiv. Isprid vakta. I momkon, i drljuščeton, Još iznejaka, u školi je uvik bijo za primjer svoj dici. Rodijo se pametan i diteton bijo zrijo.
On je bijo vrlon pametan i odmiren, i kad triba govorit i kad triba šutit. Nije bijo pripametan ko neki što su ko napuvani baloni, a takneš ji iglicon i nestane in i istine i znanja.

Osandesete nastupile. Iko se već bijo začovičijo, odresta. Oni satrapina drug Tita, kako su ga zvali, nije još ni bijo umra a naš bi Iko govorijo da će se ta nesrtna Jugoslavijetina raspast u krvi i da će nas jopet klati oni što su po nacijonalnosti antirvati a po viri antikatolici. Jednon je donijo kući starinsku kapu drnišanjku s vezenin rvackin grbon namisto zvizde. Ćaća mu se uznemirijo. Ko jadni roditelj.

– Sine, čuvaj glavu, nije još vrime sazdrijalo.
Tlike škole svršit pa otić u rat. Ne bi ga niko svrnijo da ne iđe.
– Jednon se Rvacka stvara. Sad ja ikad – govorijo je.

Devedeset i druge poginijo. Ćaća mu i mater sumalin umrli, umalo vrimena za njin. Od žalosti su starili u jednoj godini kliko bi brez žalosti u petnest. Iko in je bijo deseti po redu od sve njijove dice a oni najmlađi mu brat četrnesti po redu i poslidnji od dice. Stvoritelju moj, vele ti li je i valja roditeljin u njijovoj starosti i žalosti. A i braći i sestran. On je sve snosijo i sve je priko njega prišlo. Eno ga sadan oženijo se. Malo pokašnje. Ali Bog ga je nagradijo diteton i urednon, naravnon ženon. Naško čeljade i poštena sirotinja. U času se obikneš š njomen.

A taki ljudi ko što je Iko bijo plemenit čovik nema vele. Ne jedan na stotinu nego jedan na miljun. Tako dobar i sposoban. Sebe nije šćedijo a milostiv uvik za druge. Uvik nešto čita i pisa. Nije bijo zaljubljen u pare i nisu ga zanimali užitki već je trudijo za stalno dobro svega naroda. On bi zna govorit da nije bogat koji ima vele nego ko je zadovoljan s malo. E kad bi samo zna šta ovi danas rade. Bison bisne po nečijoj krvi, i muki i suzan. Kliko se čeznilo za ton Rvackon, a sad je jopet ščepali oni koji je nikad nisu ni tili. Valilo pameti da ji se odman metne di in je misto pa sada jopet oni nadjašili, jopet zgrabili vlast i sve pograbili sebi i svojon dici, a nas prodaju, rode, i lako se za nas gode. Brat bratu ne bi da jeptinije ni cinije, vengo li oni nas prodaju stranjcin i između sebe. Kleti Rvati. Nikako do pameti. Dobar i manit – braća. Kazalo je se. Rđa gvožđe jide. I jopet će nas rastrat po tuđini. Liston se odlazi. Oće li iko ostat za simena veda lopovi i izrodi. To je smrt za vlišni narod. I vako nas nije vele. Kliko će ji ostat zaskroz u svitu. Dite će mu govorit rvacki, unuče natucat, a praunuče neće znat ni beknit, ni znat za Rvacku – ni šta je to, ni di je.

Tili su undašnje glavešine našega Iku, undan kad je poginijo, saranit gori u Zabregu, među zaslužne. Ćaća mu nije tijo nego u naša greblja da mu more dolazit na greb. Potlen ga niko nikad od nji nije nigdi spomenijo. Ta nije in ga mater rodila.
Njiman je lipo. Uščuvali sebe i svoje i dovatili votelje od kože Ikine i naši branitelja. Plode se i množe. Bolje in je nego ikomu, a ni dicu svoju neće naučit inčije. Ja ne znan šta je to više u ovon narodu da nan uvik taki i isti zapredaju. Ne valjadu nan, sinko, upravitelji koji se pitaju, a ni ovi današnji narod nije najodličniji. Kršćeno–pušćeno.

Iko je se opada na neke guzonje s kojizin je mora surađiva, ono kad je u ratu bilo, kako su se potle sastačenja natezali di će na jedžak i bi li na ribu ili na janjetinu, a on bijo skroman i kad bi dođi u matere najvolijo rašćike, a i učijo vele pa zaradijo neurozu – bolijo ga željudac.
Pokojni Senjanin je uvik govorijo:
– Iđi za čovikon pa ćeš među ljude. Iđi za muvon pa ćeš u govna.
S kin si taki si. Ali ne mere ti uvik tako bit. Nekad ne mereš birat s kin ćeš. Moraš surađivat i s onizin koji nisu ko i ti.
Iko moj, sunce moje… Nisi se libijo ni knjige, ni motike, a ni puške kad je zlo jurtalo na nas. Di su ti knjige koje nisi stiga napisat, di su ti dica koju nisi stiga rodit…
A oni što su polapali vriće s paran, i izbigli rat, i što in dica divijaju po testi s bisnin autin, i što sadan u sebe zapošljavaju poštene pa in gule kožu i meću sebi na banku i što daju milostinju od onoga što su uplećkali… Toji za one što su išli u rat sadan govore:
– Svak je sebi iša, svak je iša za se, ko je ga gonijo.
Meščini da je danas je najprišnije i najvažnije bit razvikan pa taman po nevaljašćini. Našizin braniteljin sto mana (uvik su pod povećalon, cide li ji cide, svaka ji budala proston spominje) a kukavican, i lopovin, i izrodin samo jedna.
Sačuvaj te, Bože, nevire. Jadan ti je ko se namiri na budalu.

Ni od ovizi naši pulitičara nami nikakve vajde. Ili ne rade ništa, ili rade svašta ili rade kako ne triba. Svi su oni slični, i sazad i sprida. Nikad ništa od nji. Samo govore. Nikakve koristi iž nji – ni jaja ni mlika, ni mesa ni meda, ni perja za jastuke, ni kože za šatore…

A i svit je se naški iskvarijo. Rvati se više ne pozdravljaju sa „Valjen Isus i Marija,“ vengo „U kojon si ti stranki i imaš li račun na banki“.

Pulitičari raskućiše narod. I nikad in dosta. Muzu kokoš, a kolju kravu mlikaru samo sebet toga što su požurni preškovine. A to što sirotinja zaran umire od neimašćine i od neuzdržanja to je njiman ništa. To njiman nije ubistvo. Njijov talamenat to ne prizna.

Mi vamo u Bosni i Ercegovini i jesmo ostali ko nigdi, ko ničiji. Na svomu, a jopet svakomu smetamo. Koji su se potlen nas naselili, toji bi nas poklopili. Mi smo ti ko slipo crivo. Samo gledaju kako bi nas odrizali nek nas nema i gotovo. Ne zna se ko nan je gori – mater ili maćija. Maćija nan ne da prava, a mater govori : – K meni ne iđi. Nioklen ljubavi. Ni s jedne strane zaštite ni pomoći. A valjali smo kad je orilo i gorilo. Ma jopet ne virujen da će nas Bog vrlon dopušćat. Neka nami naše Gospe Međugorske. Velika je to milos Božja. I za nas i za cili svit.

Tako ti je to, moj sinko. Bilo i ostalo. Minja se samo vakat i običaji, a ljudi slabo. A svako vrime i nevrime, svako misto, svaki čovik i nadimak, svaka kuća, svaki plot i pristava imaju svoju pripovist. Ma ko bi to sve pripovidijo i zabiljužijo. Klikačka bi to knjigetina od smija i suza bila. Iiii…! Samo Bog zna. Vala ti, Bože , i slava!
A ja san uvik bila upitana i nisan prizdirala kad me stariji svituju. Jednon san tako, ko dite, pitala matere šta su to trećari i kakve su in zadaće jerbo nešto mi se ne slaže u nečijen ponašanju. Ona mi vako blago objasni:
– Popravi tuđi klanac ako vidiš da ga je neko zgazijo ili ostavijo razgrađeno za sebon.To je Bogu draže i ne brini se oko plaće. Svak će doć na svoje. Polakon pa će bit bržon. –

Znala je ona da materine riči neće propast. Što si stariji to imadu veću slast.

Lipo moje, nemoj ti svašta ovo po današnje gledat, i čitat, i slušat. I ono što dicu na školan primoravaju da uče da nema Boga i da je čovik posta od majmuna. Priglumi prid njiman da viruješ u to, samo da te ne obori na godinu, a u pameti se prikrsti od togan. Neka on svomu Joskanu piva da je od majmuna. Ne dala Majka Isusova šta vas sve uče. Za neobastojat. Nemoj ti to sve virovat vengo poslušaj digod i šta stariji kontaju. Nemoj se otimljat svitovanju. A najprišnije je znat svojon glavon razabirat da te niko ne mere lagat. Jaaadan ti je i čovik i narod kojemu istinu otimlju, koji se sebe ne sića. Nami su je uvik otimljali. Od togan se uvik prikrsti. Nas uvik dušilo i zatiralo. Zatira Turčin. Zatira Tito. Zatiralo, zatiralo…. A i ovi koji su sadan… Bolji su dušmanu i svakomu negoli svomu rvackomu narodu. Još se nisu Tite rešili, a satrala nas njegova armija i unomun i uvomun ratu. Još se i sad eno, vidla san na televiziji, gori po Zabregu diče š njimen koji nije da ni pomislit na Rvacku. Neka ji je sram i stid od postradali i od naši branitelja. Vele više Rvata je Tito pobijo i zaprpa potlen onogan rata negli mu je ljudi bilo na sprovodu, a diče se njegovi da mu je bijo velik sprovod. Našemu Gospodinu nije bilo desetak ljudi na ukopu, a jopet će On sudit i tomu njijovu Titi i svakomu. Ne mere se Bogu sakrit ništa , a kamali tlikačke jame i progoni. Kliko su nan samo pratara smaknili. Sve da nan utraju stra u kosti i da se zatre vira u Boga i utrne duv Božji u našemu narodu. Tute ti je se i ćaćin ti ujac pra Žarko ubrojijo u mučenike.
Ja jesan stara i zgrišpana, ali mi još klinkeri nisu popušćali, nisu mi još možđani izvenčali, a to ti govorin jerbo neće te ni svako staro čeljade uprav i naoposum posvitovat. Imade i stara pa manito i nakrivo. Manjka ti isana i svakakva i nikakva – i koji je osvašta i koji nije ni za šta. Malo je uredna čeljadeta. Ne budni nikad lina i čuvaj svoje žensko poštenje. S meka stegna– mokri obrazi. Davno je se reklo. Tako radi i undan se ne boj nikoga. Ni pratrova ćuke.

Imade jopet neko pa se voli uvik svađat. Neko ko da je se rodijo ljutit. Taki i ustaje ljutit. Odman na šćesrce. S takizin, sinko, nema gona. Budni spora na svađu a brza na mirenje. Ne kažen ja, digod je sveto i priričit se i počupat oko važne stvari. Najskoli žena s čovikon i čovik sa ženon. Da s kin ćeš se priričit – ta nećeš s nekin tuđin koga nije briga i komu nije stalo. Ali!… Triba se znat i smirit i pomirit… Tresni malo pregljačon i muško se odma opovrne. Ako ti čovik okrene k tebi krsti, ti k njemu okreni trbuv i osvanit ćete izmireni. Tako je Bog stvorijo. Ko kadli je pametan i sama mudros. Nije u Njega ništa brez razloga i brez veze. Siti se da ni muškin nije lako. Od nji se uvik gleda da se postaraju svimen i da stvore i izmisle kako i od čega će se živit, i kad se nema oklen. Zato podikoju i prigluni. Radi mira u kući. Ne mere bit inčije. Išton ako neko vrlon nije u red, ako nije asuli, ako pije i bije i svašta radi, ako se ne mere i nema vajde durat, mora se tražit zaklona i pomoći. I ne pridavat se nego se borit. S Bogon i u poniznosti. Prva muka poslidnja lašćina. Život ujtit za rogove. Nikad za rep. Samo će te izdecat nogan i opoganit se na te. Zasut će te đubron pa se ti undan peri, i od smrada i od jada, kliko god oćeš. (E, majko moja, pokoj ti duši, vele ti li si me korisni naučila, a ova ti je baš pametna. Cvala ti!)

Sve san ti poistini kazala. Nisan ništa po sebi sklonila ni nakitila. Ma ne volin ti ja baš, zoro moja, svakomu i komu bilon pripovidat. Tebi volin. Ti mi nekako lipo slušaš. I ljubopitljivo. Tebe volin i slušat i volit. Dite moje, pristojno!

Ajmo mi sadan priču okačit o čiviluk i štogod izist pa za rađon.

Samo bi ti rada još ovo reć – ima nekoji pa uvik voli tuđe. Duša mu tuđe. Toji, ako će bajam stuć dobavlja tuđi kame, a sidi kraj svoga. Ti, liposti moja, vako: – Boga moli, svoje voli, nemoj tuđe, slušaj uvik pametnije od sebe – ne luđe.
Ne zna svako ni slušat, a ni besidit. Nikizin jopet samo pogrda i sovka u ustin. Uvik plisnava, traljava jezika. Ima ji i takizi. Samo suju. Ne znaju ništa lipše.To jin je sva besida. Od takizi se uklanjaj. Ako ji intraš, š njiman ti je najbolje što kraće – samo: „Valjen Isus“ i „Zbogon“.

Marina Alerić Bebić

Tebi, moja zemljo

Tebi, moja zemljo mila,
tebi u kojoj san prvi san snila…
Želin reći vala,
za sve što si mi dala.

U tebi me mater rodi,
u tebi se pješke na zavite odi.
Bogu se dragom molimo,
svoju domovinu volimo.

Tvoj kamen tvrdi povist piše,
tvoje dite ne da da se briše.
Vridni su tvoji ljudi,
ercegovačko ji sunce budi.

Tebi, moja zemljo mila,
živin, pišen i pivan…
Tebi koja trpiš i moliš,
tebi koja sve nas voliš.

Sanja Đerek 6.r.
OŠ Franice Dall’era Vir

TAMO, OTKLEN SAN…

Tamo, otklen san…
Tamo, di san rođen…
Cvita cviće na svakom koraku.
Svoga roda ja se ne stidin.
Tuten je moje …
Tuten volin…

Mogu mi davat ruva od svile,
Al neću ništa brez Ercegovine!

Tuten volin, tuten san rođen
U krilu matere svoje.

Tuten me vole, tuten me cine,
Meni nema do Ercegovine

Andrej Bešlić

Pisma Viru

Od svi mista što postoje
Najlipše je selo moje,
I njegovi tisni puti,
I grmovi cmilja žuti.
Zavelim ga dični krasi,
Ričina mu njive kvasi,
Šamara ga bura ladna
I rani ga zemlja gladna.
Sa neba ga Jure gleda,
Dušmaninu on ga ne da,
Ni njegove kuće razbacane,
Od kamena bila oziđane.
Ganga naša tu se ori,
Boga glasno tu se moli,
Dica se u viri goje
I ne dadu grude svoje,
Grude svoji pradidova
I ognjišća Jercegova.

Josip Polić – VIR

Neka živi

Volin svoju ikavicu milu,
Neka grmi, neka siva,
neka bruji, neka ječi,
neka živi …

Volin je iz sveg’ srca svoga!
Neka lomi, neka gradi,
neka dira, neka snaži,
neka živi …

‘Ćeri moja, materina suzo,
uči dite svoje ričin ovin:
„Sine moj, ćaću svoga poštuj
i time se nadasve diči …“

Jer doklen tako vrime leti,
u snazi resteš i nema ti kraja,
Svoju ruku drugoj ruci
Iskreno daješ, pružaš …

Blagoslovon Božjin svaki svoj dan škropiš,
a ni sam ne znadeš
da svom životu
veliki smisa’ daješ.

To nema cine, tu nema mita,
To su ti ljudi naši u ratu postrojeni,
Sami ne znadu zašto,
Pitanje se ne postavlja jer dom se čuva …

A zašto mi moga brata diraš?
Ne diraj ga!
To je brat moj!
Iscidi ga!

Pusti ga iz ti’ vrimena jadni’,
jer ga ‘oću vidit živa.
Dok god je i mene,
‘oću ga vidit živa!

Ne prisicaj mu života i puta
zbog vrimena neki’ loši’,
Jer on mi triba ko arija
ko tebi brat tvoj …

Marija Đerek
lipanj 2017.

MANDINE SIKIRANCIJE

Trajanje se ispružilo vičnosti, ali, kad prisloni uvo na ta minula vrimena, o njima besidi. Undan, kada se, kako se to u nas reče,išlo trbuvon za kruvom, to je u Ercegovini bilo tako. A sada? Meš činji, ko da se to nije ni prominilo. Opet, kuver u ruke i ajd u bili svit. Štaš, živit se mora!

Pivac je zakukurika. Trgnu se Manda iz sna. Zora sviće i zna da je to znak da se triba dić iz postelje. Dvi-tri minute priporuči sebe i svoju čeljad u Božje ruke, iz lavora se zeru zapljusni po obrazin ladnon vodon, zamisi kruv da se kvasa, unda ode u pojatu, kako bi na vakat namirila živo i pomuzla krave. Kad se vrnila iz pojate, odgorila je vatru, procidila mliko i metnila teću na šporet da se mliko uzvari. Sila je za stol. Skastila je, dok se mliko uzvari, napisat Martinu pismo. On radi u Nimačkoj i jučer je od njega dobila pismo.

-Dragi naš Martine, dobili smo tvoje pismo,…počimlje Manda. Vala Bogu da si živ i zdrav. Ja i dica smo dobro i zdravo, košto i tebi želimo sve najbolje. A baba se ipte žali na kosti. Ja mislin da ta njina bolest nije opasna. Svaku večer pojide komad slanine i kruva, unda, posle popije šolju mlake varenike i ode spavat. Zaspe ko dite.

-Ja, ja od sikirancije pola noći ne spavan, reče za sebe, ali ne zapisa u pismo. Jopet nastavlja pisat.
-Ono para šta si nan posla po Matiši; platila san ćaki misu tamo iza Petrovdana, babi kupila nove zepe, veći bronzin za puru, prominila verange u sobi, a nešto je ostalo za kosidbu i dici za školu. Baba, kako joj je likar kaza da oda, vazda iđe u crkvu, ijako je kosti bole kako veli, pa su joj se misne zepe beterisale.

-Dica prilično uče. Uvik si besidjio da jin triba dat škole da jin život budne lašnji. Znaš, ovi Vrano Pilipov, naš komšija, iz Nimačke Mili je dotra onu,…ma, belaj je odnijo, kako se ono reče…., na vri mi je jezika,… ja, …onu taćku, pa Mila u njoj svašta goni. Vali se po cilon selu. A i dica jin se u njoj vozaju. Vidijo naš Stipe pa bi i on nako, a i meni, brte, dodijalo brime i burilo(vučija) na leđin, pa bi moga i ti naku jednu, ako nije vrlo skupa, dotrat da i mi imamo. Motiku ne ispušćan iz ruku. A šta ću, znan da nima kruva brez motike.Kumpiri lipo restu, a i žito je lipo. Biće ambari puni, a i kruva i pure kobogda. Nije sramota jist, radit i Bogu se molit, uvik si tako besidijo.

-Pišeš da ti je tamo ZERGUT. Mora da je to neki čestit i uman isan? Je li Švabo? Lipo je da imaš puno posla. Jopet, ti polako, neće posa uteć, e, nije zec. Svaku večer koji Očinaš molimo za te. Mari je Prva pričest prid Svetog Antu, pa ako moreš doć, bilo bi nan drago.
-Pita si ima li još piće u pojati, do nove. Vala Bogu, piće ima. Budi brez brige. Pripeka je zvizdan i brzo će i kosidba.
Dok je Manda pisala pismo, smetnila je na mliko. Iskipilo je po cilom šparetu. Skoči se Manda iza stola i nako golin rukan skide onu tećurinu sa šporeta na pod. Spržila je dlanove. Kako je vrisnila, probudila je ćer Marinu.
-Kud me ranije brudiš? Šta ti je, šta si kidisala? Pripala si me. Ustaje se mala i trlja oči.

-Spržila san ruke. Ajder, ćeri, ne dangubi, završi ćaći pismo i nosi u poštu. Ajde brže, ne joguni se, otiće poštar!
Manda je brže umočila ruke u kovu punu ladne vode da ublaži bol na njima. Pogledala je na šporet s kojeg se još sosve dimilo zagoreno mliko, te reče sama sebi onu narodnu: Je jazuk, ali voda more oprat sve osim grija i crna obraza.
Mala je dalje pisala šta joj je mater kazivala, zalipila kuvertu, atresirala i odnila u poštu. Ali, poslen, Manda se sitila da nije Martinu napisala da je Šarava otelila lipa volu, pa trka za Marinom do pošte, a pošta malo podalje. Ta, nije bilo ni mercedesa, ni golfa, a ni televona, nego klapaj pišice.

-Eeee, bidna ti ja, šta me snađe? Koda mi manjka sikirancije pa još i ovo. Znojila se od muke i od brige, dok je išla prema pošti.
-Kako san mogla zaboravit telu, Gospe moja? Misliće Martin da se Šarava izjalovila. Brigo moja, priđi na drugoga. A šta ću, ta nisan akaste zaboravila, eee. Tišila je samu sebe.

Bilo je kasno. Pismo je otišlo. Manda se dugi dvajest dana sikirala i čekala sve dok nije od Martina dobila povratni odgovor. Pisala je, ali ovi put tela i Šarava su bili prva vist u pismu, a mliko je makla sa šporeta.
-Telcu je već više od misec dana i lipo je naresta,…Mogli bi ga ostavit za napritka, …slovkala je i pisala. Tako je to undan bilo, prišniji ajvan nego čeljad. Nadala se da se Martin neće idit zbog kasno prispile visti.
-Strpljen, spašen, tako bi pokojni ćako kaza, rabrila je samu sebe dok je pisala. Povri svi sikirancija, pišući, i zapivala je, nako ponaški, nasuvo: – Dođi, Martin,e kad ti se ne nadan, pa ćeš vidit kako ti se vladan. Iju, ju, iju ju, udri brigu na veselje.

-Šta ti je, bona nevista? Ali te uvatilo cigansko veselje? Baba je u čudu gleda iz ćoška di je sidila na drvenoj stolici s naslonjačem.
-O, sveti Ante, vaka stara čuje sve što ne triba! Po cili dan brez veze klapi. Baba, sikirancije, belaj ji odnijo, si-ki- rancije!
-Ne znan kad san poslidnji put zapivala. Eee, da mi se s Martinom baren nabesidit. Da san tica, ili vitar, da mu odletin u Nimačku? Ali nisan. Miruj Mande tu di jesi. Zaklopi oči i zamisli Martina pored sebe. Eeee…, težak vakat! Ma, jopet, nima vajde kukat, triba dušu čuvat. Ko bi prid pratra s velikin grijon na duši.
-Je, je, nevista, triba se isan uspet uz stepenice do neba. Baba se upliće u Mandina poluglasna razmišljanja.
– Biće bolje, ali kad Manda će. Nastavila je pisati.
-Meš činji, nevista, da je lašnje donit brime drva nego čoviku napisat pismo, opet će baba.
-Očiju mi i je. Ne smin ovi put ništa zaboravit napisat. E, đadru i priša!
Koji dan poslen banijo je Martin nenadano, baš kako je Manda pivala, i zateka je kako u vrtlu vadi kumpire. Čežnja se pritvorila u susret i zagrljaj. Zamirisa vrime na čežnjom ispivanu pismu.
Ne bi se Manda ni sitila da jin je toji dan bila dvajesta godišnjica braka da joj Martin ne spomeni.

MILJENKA KOŠTRO

ANTIŠINI JADI ………..

„Iđe gospojina, a prid Gospu valja i dušu istrest, ispovidit grije…“ duma Antiša u sebi. Ustade u zoru, uli vode u korito i poče sa umivanjen. Zajti s bukaron vode iz kove i poče sa vri glave po zeru polivat. Dostri se oba uva pa stade trljat ko da ji nije izmiva od Božića. Obleti i vrat i mlatni se po obrazin i gubici, usput istrese i nos, čmrknu i pljunu odma tute na čartnju. Otra se skinuton košuljon i zavitlja je na draču. Zovnu ženu: „Deder mi iznesi misne mrčine da se obučen, sapra san se… Izleti Kata ko vitar da ne bi Antiša dvaput upita.. ., eto ti undan derneka…, š njin triba ko u vojski, uvik bit na gotovs. Jami koparan, punda perlonka, pundan guća. Navuče klašnjave gaće, na noge terluke i pletene čorape . Nazu oputare opanke i završi spremu misnon kapon. Pođe k crkvi za vakta, more bit navala na ispovidi…,misli i skuplja sve grije: ričju, misli, dilon i propuston. „Triba se čisto ispovidit“, misli u sebi Antiša. Kako se primaknu crkvi, ugleda vele svita, mlada, stara, dičice…,sve čeka reda da se ispovidi. Sta i Antiša. Vrti kapu u ruci kuda ga jamlja nekakva muka… Učas prid njin niko,on na redu. Kleče prid pratra, izmoli dilo skrušenje i istrese grije ko iz vriće. Pratar ga priupita je li uzmolio pokoru od zadnje ispovidi… Poče tunjkat pa kad vidi da nema kud, prizna da su mu ostale jos 33 Isusove krunice… Pratar isklolači oči pa ga upita: „Jes li ima posla sa ženskadijon?“ Obori Antiša oči pa se uže u ramenin… „Pa, šta ja znaden…” Dreknu pratar: „Šta, šta ja znaden? Govori! Jes li ili nisi? „Pa…ono nako…,zeru. .., ma, bolan pratre, ko će od nji mirovat, samo nije to ništa zaozbilje.., ee. Š njomen u bus i odbij na šalu… A pratar se zajapuri ko žige na ognjišću i i nako ga pristrili očiman: „A jesi li to kaziva ženi svojon, đavle da bili ostupi! „Ženi…, aj, brte, pratre, bi li ti svojon kaza da je imaš? Ženan se, bolan, ni kad zmija ujde, ne kazuje….” „Ja te od grija ne mogu odrišit, ćujlaj….!!!! (izraz kad zagoniš živinu) Diže se Antiša, pa zavika: „ Odrišijo, ne odrišijo…, greba me ti što više kleknen prida te…” „Šta to reče, crna kukavice?” „Eto, to što si čujo,“ procidi Antiša te sjurca k selu ne obazdiruć se ni za kin… „E, Divice Marijo, šta bi sad čovik? Tija san se ispovidit i pokajat, a kud me namiri na noga pratra što ništa ne razumi ku da je od stina? Znadeš ti, Gospe, mene…, eee, šta ću kad volin pogledat i undan, brte, i one…lipe se ko muve na murvu za mlon…, more bit da san zeru grdniji da ne bi, …vako…, brte, ne merš se branit….E , sveti moj Petre, nek on ne odrišuje…, kad ja pođen gori, ja ću tebi ponit ćesu duvana pa ti mene prošvercuj nekako…, ma mi ćemo se lako sporazumit.“ Sađe u gastionu popit jednu da se zeru rastrese. Balek je to…, nuder, neodrišen… Side za astal, kad k njemu vrcon konobarica ko da je iz sirca izvađena. Uredna sosve, svi zubi prid kućon i namiguje… „Eee, …di sad, moj pratre, šta bi ti sad? Bi li stiska oči ili bi je gleja…, aaaa, jadne isanine, svašta ti ga tare, ….E, moj Aniša, kad voliš glejat, pundan i grije uprti….,“ misli u sebi i izvrnu još jedan čokalj loze.

Posušje.net